Share
Pokraj Save urbane oaze – duh Beograda koji živi

Pokraj Save urbane oaze – duh Beograda koji živi

Gradovi, ta stecišta raznolikosti i heterogenosti, često su i saveznici i protivnici. Zavolimo ih zbog kosmpoloitizma, zbog lepote, katkad i zbog poroka. Zamrzimo zbog buke, zbog svetlosti, zbog danonoćne jurnjave. U koju se potom, tako mrzilački zaljubimo, pa ne možemo bez nje. Gradovi, te prestonice provoda i zabave, i jezgra kulture i umetnosti. I ponekad, razume se, poligoni za kič. Gradovi u Srbiji, na hiljade ljudi i među njima velelepni sjajni Beograd, sa svih svojih dva i kusur miliona urođenika, došljaka, stranaca, domaćih. Turizam se sve više razvija, nema sumnje.

A dole niz njegovu reku, teku želje svih onih što bi da se urbanim krznom zakite. I Beograd, na kraju krajeva, za sve njih, za sve nas, oduvek i uvek ima razumevanja. Pa kad se pored Save i Dunava prošeta običan čovek, od lepote ne zna gde bi pre.

Onda skutan u svoja četiri zida, zajezdi internetom, i sazna sve lepote koje srpska prestonica skriva, pa Beogradu sledeći put priđe umilnije i sa više želje da ga bliže upozna. E baš posle ovog članka, mnogi će čovek još jednom poželeti da Beogradom sa puno ljubavi, priđe kao maloj napuštenoj životinji.

Gde Dunav miluje Savu

Nema onog ko se nije zaljubio u ušće dveju reka ljubavnica, Save koja se vekovima umiljava namćorastom Dunavu inadžiji. Onom Dunavu što na svaki kilometer po jednu ljubavnicu skriva. Ali, tu, onako iskren, ne može da sakrije ljubav prema Savi, najlepšoj među najlepšima. A duž Save, odnedavno promenada sa kafićima, restoranima, mirisima i ukusima, skutanim u nekadašnjim napuštenim hangarima.

Tu, u opštini Savski venac, skriva se i jedna urbana oaza “Kafana Teatro” koju su mnogi okarakterisali i kao kafanu što štrči iz drevnog Beograda i zaranja u svetlost budućnosti. A dole, gde su se Turci i Austrijanci tukli oko simpatija večitog grada, sjaje se obgrljeni prošlost i budućnost, verujući da Beograd sve promene može da podnese.

Magnet za strance

Ima nečeg posebno inspirišućeg u gradu sa Balkana, i u slovenskim dušama žitelja ovog grada, što privlači turiste i strance. Da li je to gostoljubivost stanovništva, aura kojom grad sjaji, manitu skriven u asfaltu, kao u brvnima indijanski preci. Ko bi ga znao. Ali ima nečega, pa makar to bila i ona “druga strana”.

Svake se godine, sve veća reka turista sliva u prestonicu, u želji da u moru ukusnih specijaliteta, proba baš beogradske, u želji da se makar očeša o storiju što je pripovedaju beogradske noći.

Pa se posle, dok u kupeima po vozovima ili avionima low budget kompanija kojim su dojezdili iz Amsterdama ili Malmea, dive svemu onome što su videli, listajući fotografije sa ušća, pored Pobednika ili u rustičnim ulicama Savamale. Ima nečega magičnog. A ko bi ga znao šta je to.

Riznica kulture

Beogradska je kultura višeslojna. Kada se zagrebe ispod slojeva sadašnjosti, Beograd nudi Kaporove priče, anegdote iz Ateljea 212, ljubavne jade Danila Kiša, rokenrol Vlade Divljana, slike Olje Ivanjicki, literarne molitve Desanke Maksimović i još nebrojeno dragulja kulture, koje bi svaki čovek poželeo da ima. Ovo su samo neki razlozi zašto treba ulagati u putovanja, a posebno u putovanja u Beograd, u ovom slučaju.

Ali ne, to ne pripada čoveku, to pripada samo njemu, gospodaru nad gospodarima, gradu u gospodskom crnom fraku, što ga skida samo pred onima koji ga ispoštuju. Pa kad nas svih jednog dana ne bude, Beograd će da pamti, jer je grad koji je umeo da prašta čak i onima što su ga osuli drvljem. Takav vam je to grad!

Video:

 

Video: Dušan Stojančević – Creative Light

Autor teksta: Dragan Antić – Media Press