Share
Kako nam mozak stvara i briše sećanja

Kako nam mozak stvara i briše sećanja

Ljudsko pamćenje odvija se u mnogim delovima mozga u isto vreme, i neke vrste sećanja ostaju s nama duže od drugih.

Od trenutka kada smo rođeni, naš je mozak bombardovan ogromnim količinama informacija o nama samima i o svetu oko nas. Dakle, kako čuvamo sve što smo naučili i iskusili? Odgovor je – sećanja.

Ljudi zadržavaju različite vrste sećanja na različito vreme. Kratkoročna sećanja traju od nekoliko sekundi do nekoliko sati, dok dugoročna sećanja traju godinama. Takođe, imamo i radnu memoriju, koja nam ponavljanjem omogućava zadržavanje nečega na umu na ograničeno vreme. Kad god sami sebi nekoliko puta ponovimo nečiji broj telefona kako bismo ga zapamtili, koristimo našu radnu memoriju.

Drugi način kategorizacije pamćenja je prema tematici samog sećanja, i jesmo li ga uopšte svesni. Deklarativno se pamćenje, takođe nazvano eksplicitnom memorijom, sastoji od sećanja koja su svesna. Neka od tih sećanja su činjenice ili „opšte znanje“, primera radi glavni grad Portugala (Lisabon), ili broj karata u standardnom špilu (52). Druga sećanja su događaji iz prošlosti koje smo proživeli, poput rođendana dok smo bili dete.

Nedeklarativno pamćenje, ili implicitna memorija, sakuplja se nesvesno. Uključuje proceduralno pamćenje koje telo koristi da bi zapamtilo veštine koje smo naučili. Sviramo li neki instrument ili vozimo bicikl? To je naše proceduralno pamćenje. Nedeklarativno pamćenje takođe oblikuje naše podsvesne procese, poput ispuštanja ushićenja kada vidimo naše najdraže jelo ili osećaja napetosti kada vidimo nešto čega se bojimo.

Deklarativna sećanja se lakše formiraju od nedeklarativnih. Lakše je da se zapamti glavni grad neke države nego naučiti svirati violinu. Ali nedeklarativna sećanja lakše ostaju u našem umu. Jednom kada naučite voziti bicikl, nećete to tako lako da zaboravite.

Vrste amnezije

Kako bismo razumeli kako pamtimo, od velike je pomoći proučavati kako zaboravljamo – upravo zato neuronaučnici proučavaju amneziju, gubitak pamćenja ili sposobnosti učenja. Amnezija je najčešće posledica neke vrste traume na mozgu, poput povrede glave, moždanog udara, tumora na mozgu ili hroničnog alkoholizma.

Takođe, postoje mnoge vrste amnezije. Retrogradna amnezija događa se kada zaboravljamo stvari koje smo znali pre traume. Anterogradna amnezija je kad ta trauma utiče ili u potpunosti zaustavlja mogućnost formiranja novih sećanja.

Proučavanjem ljudi i životinja s raznim povredama mozga, naučnici mogu pratiti gde i kako se razna sećanja formiraju u mozgu. Čini se da se kratkoročna i dugoročna sećanja ne stvaraju na isti način, jednako kao i deklarativna i proceduralna sećanja.

Ne postoji jedno jedino mesto u našem mozgu koje drži sva naša sećanja; različiti delovi mozga stvaraju i čuvaju različite vrste sećanja, i to čine različitim procesima. Na primer, emocionalne reakcije poput straha, događaju se u delu mozga zvanim amigdala. Veštine koje smo naučili su povezane s drugim delom koji se zove striatum. Deo mozga koji se zove hipokampus je ključan za stvaranje, očuvanje i prizivanje deklarativnih sećanja.

Kako se formiraju, čuvaju i prizivaju sećanja

Od 1940ih, naučnici su zaključili da se sećanja nalaze unutar grupacija neurona, odnosno živčanih stanica. Te se međusobno povezane stanice „pale“ zajedno na određeni nadražaj, bilo da se radi o licu našeg prijatelja ili mirisu sveže ispečenog hleba. Što se više puta neuroni „pale“, to se ta povezanost jača. Na taj način, kada neki budući nadražaj aktivira te stanice, verovatnije je da će se cela grupacija „upaliti“. Ta zajednička živčana aktivnost zapravo predstavlja ono što mi doživljavamo kao sećanje. Naučnici još uvek istražuju tačne detalje o tome kako to zapravo funkcioniše.

Kako bi kratkoročno sećanje postalo dugoročno, mora biti ojačano kroz proces koji se zove konsolidacija sećanja. Smatra se da se konsolidacija događa putem nekoliko procesa. Jedan proces se naziva dugoročnom potencijacijom koja se sastoji od modifikacijom i specifičnog načina rasta pojedinačnih živčanih stanica kako bi komunicirale sa svojim susedima na drugačiji način.

Modifikacija menja povezanost između živčanih stanica na duže vreme, što stabilizuje sećanje. Sve životinje koje imaju dugoročno pamćenje koriste ovaj osnovni stanični mehanizam. Međutim, ne moraju sva dugoročna sećanja nužno početi kao kratkoročna sećanja.

Još uvek postoje mnoge misterije oko naših sećanja. Kako tačno se sećanja kodiraju unutar grupacija neurona? Koliko su široko rasprostranjene te stanice koje kodiraju određeno sećanje?

Kako je naša moždana aktivnost povezana s načinom na koji doživljavamo sećanja? Ova područja istraživanja možda jednog dana daju nova saznanja o tome kako mozak funkcionira i kako lečiti probleme s pamćenjem.

 

Izvor: Editor.rs