Share
Zašto treba prihvatiti promene?

Zašto treba prihvatiti promene?

Promene. Zašto ih se toliko bojimo. Šta nas toliko zbunjuje, čak i prestrašuje? Strah od nepoznatog? Dolazak nečeg novog, potpuno stranog? Šta nas ometa da sagledamo sve lepote nečega sa čime se do sada nismo susreli?

Kao deca voleli smo promene. Jedva smo čekali da odrastemo i radovali smo se svakom novom zubu, novom koraku, novoj godini… A onda smo prešli dvadesetu i sada se plašimo svake godine koja dolazi, posla koji nas očekuje nakon završetka studija, plašimo se obaveza koje dolaze sa brakom, svake sede i nedostatka novca.

U stalnom smo grču. Stalno se nečega plašimo. A razloga milion. Izvor izgovora ne presušuje. Strah kada je nešto dobro, a treba ga promeniti – da li će promena biti bolja ili gora?

Strah kada smo potpuno zadovoljni, ali ipak ne možemo nastaviti po starom – šta nas sada očekuje? Ali, čak i strah kada nam ništa ne ide od ruke – šta ako bude još gore? Strah koji nas parališe i ne dozvoljava nam da nastavimo dalje. Strah zbog koga cupkamo u mestu žudeći za nečim svim srcem, ali sa rukama u džepovima.

S druge strane, sve se menja. I svet oko nas, i jezik, i naši prijatelji, i mi sami, i stavovi, i mišljenje i fizički izgled. Od kamena do planine, sve se menja. Od mrava do slona, sve stari. Od bebe do starca, um napreduje. Ali, sve se menja! Ništa nije isto.

Zato, kada ne možemo protiv promena, pridružimo im se!

Zapitajmo se šta se sve promenilo, koje promene su najvažnije i kako se one manifestuju. Ne možemo bežati od promena, ali možemo naučiti nešto iz njih. Možemo bolje razumeti sebe, ali i kako nas drugi ljudi vide.

Možemo naučiti da li su promene burne ili spore i postepene, da li naša okolina primećuje te promene… Kako se mi osećamo povodom tih promena? Da li smo srećniji? Zadovoljniji? Da li bismo nešto ponovo promenili? Gde bismo opet pogrešili?

Jednom rečju, kroz analitičko razmišljanje postajemo zreliji, razvijamo se, upoznajemo sebe. Kroz promene dolazimo do napretka, konstantnog rasta i razvoja, a ako se odupremo tim promenama ostajemo u jednoj čauri, ali sigurni i zaštićeni.

Šta onda tu predstavlja proces odrastanja? Proces odrastanja predstavlja učenje o tome kako da dve potrebe (potrebu za napretkom i potrebu za sigurnošću) dovedemo u ravnotežu, tj. da u isto vreme i napredujemo i osećamo se sigurnim.

Možda se baš toga i plašimo, jer ne znamo kako to da uradimo, kako spojiti dva, naime, nespojiva pojma. Izaći iz polja sigurnosti, a osećati se sigurnim? Promeniti nešto u svom životu, a očekivati da on ostane nepromenjen? Kako?

Valjda odgovor tog pomirenja jeste individualan i svako od nas krije odgovor u sebi. Ali, nemojte se plašiti da pronađete odgovor. Rizikujte i pronađite promenu pre nego što ona pronađe vas, naučite nešto iz nje umesto da joj dozvolite da vas slomi.

Budite čovek sa samim sobom, i sa onim čovekom od juče i sa onim čovekom od danas! Volite sebe tako promenjeno nepromenjene! Budite srećni u svakom novom danu okruženi poznatim i nepoznatim stvarima, okruženi starim i novim licima!

 

Autor: Jelena Kostadinović

Izvor: Iserbia.rs