Share
Osećanje ponosa kao mera lične vrednosti

Osećanje ponosa kao mera lične vrednosti

Svako je bar jednom u životu postigao neki uspeh. Situacije koje ostavljaju mogućnost za postizanje uspeha su svakodnevne i razlika se najčešće javlja u subjektivnoj percepciji pojedinca, odnosno u oceni koliko je veliko i značajno ostvareno postignuće.

Najčešći kriterijum prilikom ovakve procene ima osećaj pojedinca da je neki za njega značajan autoritet opazio i povoljno procenio upravo postignuti uspeh. Za osećaj ponosa koji neko potencijalno može osetiti nije nužno realno prisustvo te druge osobe u sadašnjem trenutku, ali je nužan onaj unutrašnji osećaj da bi taj značajni drugi nekim svojim gestom ili postupkom iskazao ponos i tako odao priznanje i potvrdio vrednost onoga čiji je uspeh u pitanju.

Osećanje ponosa je upravo iz ovog razloga veoma važno i značajno u razvojnom putu svake osobe. Kako bi u odraslom dobu osoba bila sposobna za osećanje samozadovoljstva i samopouzdanja nužno je da tokom odrastanja prepozna situacije i pozitivne reakcije važnih drugih na njena postignuća.

Ukoliko je bilo potvrda i pohvala tokom odrastanja, osoba je u odraslom dobu sposobna da i bez prisustva drugih vrednuje svoje uspehe i postignuća, bude zadovoljna njima i pouzdano iz istih izvodi zaključak da vredi. Ovo je osnovni kvalitet „zdravog“ ponosa, budući da u ovakvoj situaciji osoba je ponosna nakon nekog vlastitog postignuća, te nema potrebu upoređivanja i takmičenja sa drugima. Samo na osnovu dostignutog ona je sposobna za osećanje samozadovoljstva.

Sa druge strane, „lažni“ ponos se oseća onda kada za ponos i nema nekog razloga. Ovakav ponos je nezdrava emocija čija je svrha prikrivanje lične nesigurnosti pojedinca i najčešće se ispoljava kao unutrašnji osećaj ponosa izazvan postignućem koje osoba smatra vrednijim od onog koje postignu drugi, manifestuje se kroz stalno upoređivanje i umanjivanje tuđih uspeha.

Gledano na ovakav način svaki uspeh koji postigne neko drugi moze biti razlog za osećaj apsolutne neuspešnosti onoga ko oseća „lažni“ ponos. Vođeni ovakvom logikom, ljudi mogu živeti u zabludi jer za bilo kakvu samoprocenu nužno je prisustvo drugih sa kojima će se porediti, što u odraslom dobu ne može biti odlika zdrave ličnosti. Kako bi umanjile osećaj neprijatnosti i nezadovoljstva koje pomenuta situacija uzrokuje, ljudi skloni „lažnom“ ponosu gotovo po pravilu potcenjuju, kroz stalnu težnju da budu ponosni i to naglašeno izražavaju.

To ih obavezno vodi ka osećanju gordosti, sujete i taštine budući da se u tom slučaju osećanje lične promašenosti i neadekvatnosti prikrivaju „nedodirljivom“ slikom ponositog pojedica koji megalomanski ocenjuje svoja postignuća i ne priznaje kritiku ni u kom slučaju.

Međutim, prava istina je zapravo to da osoba razvojno nikada nije odvojila sebe od svojih ponašanja, te tako svako svoje postignuće posmatra kao odraz lične vrednosti, koji bi u slučaju neuspeha bio direktan dokaz lične bezvrednosti, a svaka čak i dobronamerna kritika bila bi diskvalifikacija njegovog bića. Kako su ovakvi osećaji veoma neprijatni i destruktivni, osoba ih umanjuje gordom i nedodirljivom slikom, prevenirajući tako sve potencijalne „napade“ i  „omalovažavanja“, distancirajuci se od drugih ljudi.

Kod osoba sa kapacitetima odrasle ličnosti, osećanje ponosa  je ustupilo mesto osećanju samozadovoljstva,  što znači da ne postoji potreba za uporedjivanjem, premeravanjem tuđih i svojih uspeha, kao ni za stalnom kompeticijom sa drugima. Iz osećanja samozadovoljstva, moguće je iznedriti vlastite kriterijume uspešnosti i tako biti sposoban za samovrednovanje i prihvatanje kritike koja nikako ne mora biti zlonamerna, niti imati svrhu poniženja ili degradiranja onoga kome je upućena.

 

Autor: Jelena Dragičević Berat, TA psihoterapeut

Izvor: Mitrovica.info