Share
Reč psihologa: Šta se krije iza samosažaljenja?

Reč psihologa: Šta se krije iza samosažaljenja?

Na osnovu toga kako jedna osoba emotivno reaguje na tuđa osećanja, moguće je zaključiti da li je njen odnos prema drugom prijateljski ili neprijateljski. Tako na primer, ako osoba na tuđa neprijatna osećanja reaguje saosećanjem, tako da se i ona neprijatno oseća, tada možemo zaključiti da je odnos prijateljski. Ako, je osoba ravnodušna prema tuđim neprijatnim osećanjima, ili ako joj je drago zato što drugi trpi, tada je reč o manje ili više izraženom neprijateljskom odnosu. Isto važi i za tuđa prijatna osećanja: ako je osobi drago što je drugi srećan, to je prijateljski odnos, a ako joj je svejedno ili krivo što je drugi srećan, tada je reč o neprijateljskom odnosu.

Ovaj princip simpatije (saosećanja), apatije (ravnodušnosti) i antipatije (protivo-sećanja) takođe važi za nečiji odnos prema samom sebi. Isto kao što osobi drugi ljudi mogu biti prijatelji ili neprijatelji, tako i osoba može sebe tretirati kao prijatelja ili neprijatelja. Ovaj način odnošenja prema sebi takođe ima emotivnu komponentu, tako da se u novijim psihoterapijskim teorijama govori o „saosećanju sa samim sobom”.

Stoik ili slabić

Pojam odnosa prema samom sebi jeste kompleksan za razumevanje, a najlakše ga je predstaviti kao odnos između dva dela jedne ličnosti, koji unutar ličnosti uspostavljaju međusobni odnos. Poznato je da deca često imaju odnos prema samima sebi tako što ponavljaju odnos koji su njihovi roditelji imali prema njima. Tako na primer, ako su roditelji pokazivali prijateljski odnos, i dete će imati takav odnos prema sebi. Ako su roditelji kritikovali dete na zdrav način, ono će isto tako kritikovati samo sebe, a ako su ga vređali i ponižavali, i ono će se na isti takav način odnositi prema sebi ako nešto pogreši. Objašnjenje je da dete internalizuje stvarnog roditelja, pamti njegovo ponašanje i njegove poruke u određenim situacijama, pretvarajući ga u psihičku strukturu „unutrašnjeg roditelja” koji se oglašava u istim onim situacijama u kojima bi se oglasio i stvarni, spoljašnji roditelj da je prisutan u datoj situaciji.

Jedna vrsta osećanja prema samom sebi jeste osećanja samosažaljenja. Ljudi sebe samosažaljevaju kada im se dogodi nešto negativno, a kada ne vide način da razreše situaciju koja ih muči.

Iako su sažaljenje i „smilovanje” po svojoj prirodi oblik ljubavi prema drugom, dakle prijateljski odnos prema drugom koji pati zbog nekog negativnog događaja, mnogi ljudi tuđe sažaljenje doživljavaju kao uvredu. Oni misle da gube ljudsko dostojanstvo ako dođu u situaciju da drugi saznaju da pate i ako pokažu svoju ranjivost, to jest da su „ranjeni”. Oni smatraju da čovek uvek mora da bude jak i da stoički podnosi „udarce života”, da bi zadržao svoj ugled i poštovanje drugih. Tome doprinose i izjave prezira zamaskirane u sažaljenje: da je neko jadnik ili bednik vredan sažaljenja, i slične.

Isti negativni stav koji imaju prema tome da ih drugi sažaljevaju, ljudi sa ovakvim stavom imaju i prema osobi koja se samosažaljeva, zato što smatraju da je ona time pokazala da je slaba, „slabić” i da je ranjiva.

Uteha za sebe

Samosažaljenje je autentično osećanje osobe u nevolji prema samoj sebi, i donosi joj neke unutrašnje dobiti, naročito ako osoba sebe teši i podržava, kao što bi roditelj tešio dete ili prijatelj prijatelja. Kada nema takve utehe iz okruženja, osoba je daje samoj sebi. Sve dok se neko povremeno samosažaljeva, u situacijama koje su zaista teške, okruženje po pravilu ne gleda negativno na osobu.

Problem nastupa sa onim ljudima koji se samosažaljevaju veoma često, svaki put kada dožive neku neprijatnost. Oni ulaze u poziciju pasivne žrtve koja ne čini ono što bi mogla da učini kako bi razrešila negativnu situaciju. Umesto da rešava rešiv problem ili da prekine odnos u kojem pati, ova osoba samosažaljeva sebe, potvrđujući svoje životno uverenje da je predodređena da bude žrtva u svom nesrećnom životu. Ovi ljudi traže od prijatelja i poznanika da ih sažaljevaju, da učestvuju sa njima u njihovoj boli. Ono zapravo žele da im drugi potvrde njihovu pasivnu poziciju nevine žrtve. A kada svojim beskonačnim egocentričnim pričama o svojim jadima „oteraju” druge, tada dodatno postaju žrtve njihovog nerazumevanja i ljudske „sebičnosti”.

 

Izvor: Krstarica.com