Share
Zbog čega nemamo sećanja iz perioda kada smo bili bebe?

Zbog čega nemamo sećanja iz perioda kada smo bili bebe?

Sigurno imate periode kojih se uopšte sećate iz detinjstva, a vaše prve uspomene su verovatno maglovite i iskrivljene. Iako skoro svi doživljavaju ovu pojavu, poznatu kao amnezija u detinjstvu, njeni uzroci još uvek su misterija.

Ove četiri hipoteze mogle bi da objasne zašto ne možemo da se setimo mnogo toga iz predškolskih dana.

1. Vaš mozak je bio nedovoljno razvijen

Mnogi neuronaučnici tvrde da bebe ne mogu da imaju dugoročna sećanja, jer njihov mozak nije u potpunosti razvijen.

Kao bebe sigurno možemo da imamo neke uspomene. U stvari, dva naša moždana sistema neophodna za stvaranje memorije – hipokampus i medijalni temporalni režanj – su prilično dobro razvijena do naše prve godine. Međutim, prefrontalni korteks ne sazreva u potpunosti do naših ranih dvadesetih. Neuronaučnici veruju da nam ovaj deo mozga pomaže da formiramo epizodna sećanja – sećanja na stvari koje su nam se dogodile. Pre nego što naš prefrontalni korteks bude bar delimično razvijen, možda možemo da se setimo određenih veština ili da prepoznamo predmete, ali ne možemo da zapamtimo kompletne scene.

2. Vaš jezik je bio ograničen

Neki psiholozi tvrde da ne možemo da se setimo svog detinjstva zato što nismo mogli da uokvirimo sećanja u lingvističkim terminima i zato ih nikada nismo pravilno organizovali ili uskladištili. Kada razmislite o tome, učenje jezika je promenilo način na koji predstavljate svet. Tokom prve posete lekaru, niste bili okruženi stetoskopima, vagama i špricevima. Verovatno ste razmišljali o stvarima drugačije, pre nego što ste imali reči da opišete svoju okolinu. Dakle, vaša sećanja iz vaših pre-verbalnih dana mogu biti manje živa, jer je vaša vizija sveta bila drugačija.

I dok nam nije potreban jezik da bismo formirali sećanja, on nam pomaže da ih uvežbamo naglas i u sopstvenim glavama. Možda se ne biste setili da je Jovan pokvasio pantalone u trećem razredu da ga niste podsećali (i sebe) na to svo vreme. Ali da ste bili previše mladi da biste verbalizovali ono što se dogodilo, propustili biste priliku da pričate o tome iznova i iznova sve dok ne zapamtite događaj.

3. Niste imali osećaj za sebe

Neki psiholozi veruju da bebe moraju da razviju osećaj sebe pre nego što mogu da razviju sećanja na stvari koje su im se dogodile – poznata kao autobiografska sećanja. Bebe koje još ne razumeju ko su, imaće teškoće da odaberu stvari koje su lično povezane.

Jedan eksperiment o samoprepoznavanju i pamćenju pružio je podršku ovoj hipotezi. Psiholog Hark Hau testirao je da li su bebe u stanju da se prepoznaju u ogledalu. Zatim ih je pustio da se igraju sa plišanom životinjom i rekao im da je stave u fioku u laboratoriji na čuvanje. Vratio ih je dve nedelje kasnije i otkrio da samo bebe koje su se mogle da se prepoznaju u ogledalu mogu da se sete gde su sakrile igračku.

4. Promenila nam se perspektiva

Drugi psiholozi tvrde da nemamo problema sa stvaranjem uspomena – samo imamo problema da ih se prisetimo kada starimo. Moguće je da zaboravljamo naše epizode ​​iz detinjstva, jer ne postoje „okidači“ koji bi nam pomogli da pokrenemo sećanja. Čak i ako ste ceo život živeli u istoj kući, svet iz sadašnje vizure izgleda mnogo drugačije nego kada ste bili beba.

Zamislite vašu prvu rođendansku zabavu; ogromni nameštaj, hrana koja je teška za jelo i nepoznati ljudi koji govore čudnim jezikom koji ne razumete. Međutim kao odrasla osoba, kada ćete proći pored ogromnog stola za piknik okruženi divovima koji govore esperanto? Možemo da zaboravimo na naše detinjstvo, jer se od detinjstva naša perspektiva toliko radikalno promenila da je teško doći do tragova za jasno sećanje.

 

Izvor: Pressserbia.com