Otvaranje izložbe Jelene Aranđelović biće organizovano u petak, 8. maja od 19 časova u niškoj Galeriji Art55. Izložba će trajati do 21. maja 2026. godine
JELENA ARANĐELOVIĆ (1979) je vizuelna umetnica koja se primarno bavi slikarstvom, a njena umetnička praksa istražuje preseke arhitektonskog prostora, sećanja i ljudske figure. Njeni radovi grade atmosfere suspendovanog vremena, u kojima se urbani ambijenti i anonimna prisustva spajaju u otvorene, psihološki naelektrisane narative.
Diplomirala je slikarstvo 2003. godine na FLU u Beogradu, gde je i magistrirala 2008. godine. Doktorske studije završila je 2024. godine na istom fakultetu. Tokom 2004/2005. godine studirala je na École Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu kao stipendista Ambasade Francuske. Godine 2006/2007. boravila je u umetničkoj rezidenciji Cité Internationale des Arts u Parizu.
Dobitnica je stipendije Kraljevine Norveške (2002), stipendije Francuskog kulturnog centra (2004), kao i stipendije za talente Fonda Republike Srbije tokom studija.
Članica je Udruženja likovnih umetnika Srbije od 2003. godine, a status samostalnog umetnika stekla je 2006. godine.
Do sada je realizovala više od dvadeset pet samostalnih izložbi. Učestvovala je na međunarodnim izložbama, rezidencijama i projektima u Francuskoj, Slovačkoj, Hrvatskoj, Azerbejdžanu, Egiptu i Tunisu. Njeni radovi nalaze se u javnim i privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.
Oživljavanje zamrznutih kadrova
Ako živimo u digitalnom dobu kontinuirano se vraćam analognom i u tom vrtloženju nalazim neiscrpno polje inspiracije. Privlače me elementi bilo prirodni, bilo veštački koji se pojavljuju nagomilani i tako se konstituišu poput molekula i njihovih jedinjenja. Konkretno, u najnovijim slikama baloni me inspirišu kao jedinke koje teže kolektivitetu, odnosno zajedništvu. Možda to i nije slučajno jer trenutni društveni trenutak na to nas navodi.
Koliko god se trudila da ne budem sentimentalna prilikom rada, to se neizostavno dešava a sama sentimentalnost je na ivici da bude kič. Ludvig Gic u svojoj knjizi “Fenomenologija kiča” kaže da bi faktički odgovarajući sinonim za sentimentalnost bila stara dobra reč dirljivost – spremnost i sposobnost da budemo dirnuti. Jer čovek koga nešto dira i čovek koji u nečemu uživa strukturno povezuje jednu bitnu srodnost, on je dirnut svojom dirnutošću. U tom slučaju je dirnutost sama sebi indukovana.
Referišem se na kadrove iz kratkometražnog filma “Crveni balon” Albera Lamorisa iz predesetih godina. Njih kolažno ugrađujem u slike i na taj način izmeštam strogo fiksirane prikaze u moje polje sećanja. Oživljavam zamrznute kadrove postavljajući ih u dijaloge sa meni bitnim prikazima, čime želim da podcrtam bitnost očuvanja indivudualiteta u vremenu opšteg globalizma. Dalje, važnost razvijanja međuljudskih odnosa, važnost komunikacije kao i mogućnostima pojedinca da se nosi sa gubitkom. Iznad svega je jedan vid pozitivnog gledanja na život i prevazilaženja ličnih ograničenja, čak i kada sve deluje beznadežno.
„Crveni balon“ je za mene prostor između – između sećanja i slike, između pojedinca i mase, između emocije i njene reprezentacije. Njegova simbolika ogleda se u sposobnosti da veliča osobenost pojedinca kao vrednost koju ne treba potiskivati, već prepoznati i prigrliti – naročito onda kada proizlazi iz plemenitosti, empatije i autentične potrebe za povezivanjem. Crveni balon postaje metafora unutrašnje snage koja se opire uniformisanju, simbol tihe, ali postojane pobune protiv ustaljenih obrazaca ponašanja.
U vremenu izraženog kolektiviteta, gde se granice između ličnog i opšteg sve više brišu, on označava potrebu za slobodom izražavanja i očuvanjem unutrašnjeg integriteta. Njegovo kretanje kroz prostor nije samo vizuelni motiv, već čin otpora – traganje za sopstvenim putem uprkos pritiscima homogenizacije.
Izvor fotografija: Galerija Art55
Autor: Portal Media Press Srbija
