Samostalna izložba „Uputstvo za upotrebu“ autora Nikole Markovića biće otvorena u utorak, 6. juna u 19.00 časova u niškoj galeriji Art 55.
Ova izložba predstavlja početak jednog većeg i dugoročnijeg projekta koji će se zatim u avgustu nastaviti u Leskovcu, a potom i u Novom Sadu (Šok zadruga).
Zainteresovani će izložbu moći da posete do 20. juna 2023. godine.
„UPUTSTVO ZA UPOTREBU“ – koncepcija
Ciklus (projekat) „Uputstvo za upotrebu“ nastao je pre svega iz neke unutrašnje potrebe da se kroz prizmu položaja radnika, i uopšte prava zaposlenih kod nas, problematizuje fenomen „savremene“ eksploatacije. Makar samo kao svedočanstvo vremena u kome živimo, budući da ta vrsta ljudskih prava, izgleda, nikog preterano ne zanima. Moguće zato što se tu često radi o
„stranim investitorima” (mada ni situacija sa domaćim nije drastično bolja), ili zbog toga što se, za razliku od drugih ljudski prava, ne finansira projektno.
Imajući u vidu obim i složenost celog ciklusa, moja zamisao je da se on kroz svoje različite segmente prikaže u onim „kontekstualno zanimljivim” mestima, gde se ukaže prilika. Krećem juna iz Niša (galerija ‘Art 55’), zatim Leskovac (Leskovački kulturni centar – avgust) i Novi Sad (Šok zadruga, 31.oktobar – 31. decembar)…
Ovaj ciklus (projekat) se sastoji iz serije od 20 (dvadeset) slika manjeg formata (50x50cm), rađenih u tehnici akrilik na platnu, kao i iz serije crteža većeg formata (150x150cm), rađenih u tehnici ugljen i pastel na papiru. Integralni deo ovih slika i crteža predstavlja i prateći tekst, koji se lepi direktno na zid (iznad i ispod slika i crteža). Ceo projekat uključuje još i objekat, instalaciju, video rad i video animaciju.
Što se razvoja same ideje tiče, kao likovno/vizuelno polazište „poslužio“ je upravo najekstremniji primer – to što se radnicima preporučuje da nose pelene kako ne bi gubili dragoceno vreme čestim odlascima u toalet. Krenuo sam od uputstva za upotrebu pelena za odrasle, gde postoji verzija ‘dok osoba može da stoji’ i ‘kada osoba ne može više da stoji’. Ovo
‘osoba’ sam zamenio sa ‘radnik/ca’, pa je ispalo: dok radnik/ca može da stoji i kada radnik/ca ne može više da stoji.
Napravljena je ženska i muška verzija slika i crteža. Pri čemu, u ženskoj verziji kada se zgodnom mladom ženskom telu “suprotstavi” pelena za starije osobe, koja značajno nadilazi dimenzije tela – to postaje gotovo groteskno. Time i sam efekat pelena postaje upitan, da ne kažem beskoristan a možda pomalo i ‘komičan’. Takva suprotnost ostavlja prostor i za neka, potencijalno drugačija čitanja. Slike svesno referišu na „duh starih majstora” i opremljene su pozlaćenim ramovima (kao za goblene), čime bi trebalo da se potencira utisak te „muzejske” (malograđanske) učmalosti (Sl.1-5). Na tragu te uspavanosti, centralni deo postavke (gde tehnički i prostorni uslovi to budu omogućili) predstavlja i instalacija u vidu velike pelene-
ležaljke, u kojoj može i bukvalno da se malo odspava (Sl.6,7), i video rada „(Ne)zvanična verzija“, montiranog od autentičnih izjava I iskustava radnika/ca.
Sastavni deo postavke čini i novi grb-zastava savremenog proleterijata/prekarijata. Grb je napravljen od dva ukrštena šrafcigera i umotanog kabla, imajući u vidu da je industrija koja se kod nas razvija, poslednjih tridesetak godina, poznata pod nazivom „šrafciger industrija” I „motanje kablova” (Sl.10).
Drugi pravac razmišljanja me je zatim odveo i ka pravljenju nove vrste brenda – radničkih pelena „Prol et”. Na samom pakovanju tog novog brenda, tekst „radničke pelene” je pored srpske (ćirilično-latinične) verzije, ispisan i na jezicima onih zemalja iz kojih uglavnom dolaze, već pomenute, „strane investicije” (kineski, korejski, ruski, italijanski, turski, nemački) (Sl.8,9).
Ovaj novi proizvod/brend, naravno, ima i svoju animiranu video reklamu, u kojoj je kao muzička podloga upotrebljena himna međunarodnog proletarijata – „Internacionala” (instrumental).
Reklama zajedno sa prethodno pomenutim video radom čini jednokanalnu ili dvokanalnu video instalaciju. A ako bi se kojim slučajem našao i neki sponzor, reklama bi mogla da se preseli i na neki „radnički” gradski bus (Sl.11,12).
Biografija autora:
Nikola Marković (1976) Fakultet likovnih umetnosti završio je u Beogradu, u klasi prof. Čedomira Vasića. Doktorirao je na istom fakultetu, pod mentorstvom profesora Milete Prodanovića (komentor prof. Čedomir Vasić). Član je ULUS-a. U Srbiji samostalno izlagao u Somboru (2004), Nišu (2006, 2018 i 2023), Beogradu (2015, 2016 i 2020/21) i Novom Sadu (2021 i 2023). Učestvovao i na brojnim kolektivnim izložbama u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Čačku…, kao i u sazivu nekoliko likovnih kolonija u zemlji (Sićevo, Classic, Niš art fondacija…) i inostrantvu (Austrija, Slovenija). Od 2007. godine sarađuje sa galerijom Suppancontemporary“ iz Beča, preko koje je samostalno i grupno izlagao u Austriji, Nemačkoj, Italiji, uključujući i učešće na brojnim sajmovima umetnosti. Na završetku studija, od strane likovnih kritičara, izabran među deset perspektivnih mladih umetnika za izložbu „Perspektive“ (2003). Dobitnik Prve nagrade na nacionalnom konkursu za mlade likovne umetnike umetnike u organizaciji Niš art fondacije, a pod pokroviteljstvom kompanije Philip Morris (2007). Bio je i u najužem izboru
za nagradu za crtež fondacije Vladimir Veličković (2016). Dobitnik nagrade na Bijenalu umetnosti u Utacu u Japanu (Utazu Art Awards Biennale 2020). Dobitnik glavne nagrade na Niškom salonu „2/12“ (2020). Radovi Nikole Markovića zastupljeni su u značajnim kolekcijama u Austriji, a Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije otkupilo je (2016) njegov triptih iz
ciklusa „Izvodi iz neverbalnog govora“ za zbirku Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu. Od 2018. godine radi na Fakultetu umetnosti u Nišu, u zvanju vanredni profesor.
Promo vizuali: Nikola Marković
Autor: Portal Media Press Srbija
